Zemlja u tranziciji – ka čemu?

Hektična, haotična, prepuna najrazličitijih “tokova”, u središtu se nalazi prestonica, koja nije mali “grad”: Rusija danas predstavlja istaknuti primer društva u stanju tranzicije. Ali tranzicije ka čemu? Postoje različiti mogući odgovori na ovo pitanje; progonoze za budućnost takođe variraju prema tome.

Liberali bi rekli, tranzicija polazi od “postkomunističke” države deregulacije ka standardizovanom kapitalizmu. Prema ovoj logici, što pre postanemo članica STO (Svetske trgovinske organizacije), to bolje. Ali, rusko tržište ne želi da otvori svoja vrata suviše široko prema transnacionalnim korporacijama. Na primer, tekuća diskusija o izgradnji ruskih IT-klastera (IT-Information Technology) kao u Bangalore, u Indiji, je otežana zbog činjenice da nacionalne kompanije ne žele da ulažu sredstva u klastere ukoliko će strani kapital dominirati. Usled toga, neki drugi diskutanti bi rekli da se tranzicija dešava od katastrofalnog doba zajedničke destrukcije (“jelcinjizam”) ka zdravom i sigurnom “nacionalnom kapitalizmu”. Ipak, postoje i manje očigledni, skriveniji životni tokovi kroz koje se mogu otvoriti potpuno drugačije perspektive, i takođe moramo da imamo to na umu kada mislimo o narednoj deceniji.

Svarnost pokazuje da dok su intelektualci tek počeli da konceptualizuju šokantno iskustvo prošle decenije, da ujedinjuju različite zaključke i da počnu da razumeju situaciju u svoj njenoj kompleksnosti, nova masovna kultura potrošnje je već nastala i nove generacije rastu na hi-tech proizvodima i MTV-u. Ovo čini tranziciju kompleksnom i višeznačnom i primorava nas, teoretičare i umetnike/-ce, aktiviste dobre volje i kognitivne radnike, da mislimo na multidimenzionalan način, da se fokusiramo na sofisticirane scenarije, da pažljivo razmatramo povratnu reakciju, da eksperimentišemo sa esencijalno novim odlukama. Istorija je otvorena, budućnost nije predodređena. I ukoliko umetnost ne predvodi avangardu među eksperimentima, da li će to i dalje biti avangardna umetnost?

 
Integrativne tendencije

Prošlu godinu je obeležilo nekoliko događaja koji pokazuju da Rusija želi da bude internacionalno prihvaćena i integrisana: Prvo moskovsko Bijenale, Prvi ruski Socijalni Forum i – dolazeći iz državnih struktura – kandidatura Moskve za Olimpijske igre 2012. godine. Budući da je 2000-2003. donela lep osećaj uključenosti u World Wide Web kroz domaću aproprijaciju flashmob-a, konzumentsku upotrebu hi-tech-a, itd., sada se Rusija bori za uspostavljanje veza i razmene sa ostatkom sveta. Integracija će se verovatno desiti. Prvo Moskovsko Bijenale nije prezentovalo "export-import" model periferne umetničke scene, već vrlo intrigantan i obećavajući model kulturne razmene: Lenjinov muzej sovjetskog stila je ugostio centralnu izložbu i internacionalni tim umetnika/-ca i kuratora/-ki koji je lutao klasičnom februarskom snežnom olujom. Bez sumnje, Rusija će početi da govori internacionalnim jezikom u roku od 3-5 godina. Ovo će rezultirati promenom karaktera internacionalne reprezentacije ruske umetnosti.

Za sada, karakter reprezentacije Rusije u inostranstvu je “slika onog Drugoga”, kao što je slavni trgovac kulturom Marat Gelman (Marat Guelman) istakao. Prema vodećim autorima ovog kontigenta, taj/ta “Drugi/a” u internacionalnoj zajednici mora lajati, pišati, pokazivati golu zadnjicu, itd. (vidi radove Olega Kulika i grupe “Plavi nosovi” (Blue noses) – u poslednje vreme glavni ruski reprezenti napolju). Takođe, trenutna umetnička scena je potpuno neinformisana o informacionim trendovima u internacionalnim umetničkim paradigmama – čak ni "Moscow Art Magazine", najbitniji teorijski magazin, nije u stanju da prevede izraz “open source” na odgovarajući način. U svom izveštaju o Moskvi iz 2002. godine, Rajmund Minihbauer takođe je izrazio iznenađenje povodom odsustva digitalnog umetničkog aktivizma u Rusiji. Nadam se da će u budućnosti mladi umetnici/-e, učeći internacionalni jezik, početi da diskutuju o internacionalnim pitanjima i da pričaju o zajedničkim problemima globalizacije na zajedničkom jeziku. Na ovaj način, umetnost će biti obogaćena vezom sa IT – informacionim tehnologijama, samoorganizacijom, umrežavanjem, multidisciplinarnošću, urbanizmom i drugim “vrućim” temama.

 
Vrednosti tržišta i reevaluacija umetnosti

U trenutnim uslovima, integracija često znači i više komercijalizacije, više kapitalizma. Posebno zato što umetničkoj sceni nedostaje gotovo bilo kakav izvor “javne finansijske podrške”, kao što su grantovi, nagrade, stipendije, itd. (jedini izuzetak je “Crni kvadrat” nagrada od 5000 EUR uspostavljena prošle godine i dodeljena samo jedan put mladom umeniku Davidu Ter-Oganijanu [David Ter-Oganyan]). Poslednji Moskovski umetnički sajam (The Art Moscow Fair), koji se održao od 24-29. maja, pokazao je da umetničko tržište raste. Više fondova, nagrada, institucija će verovatno pratiti ovaj trend. Ruska srednja klasa je dovoljno porasla i ojačala da može da se “hrani” radovima nacionalih umetničkih producenata i postoji značajan broj menadžera i advokata koji nude novac mnogim srećnim naslednicima trenda (Vinogradov&Dubossarsky, Kulik, Ragimov, AES, ...). Julija Gnirenko (Yulia Gnirenko), kuratorka u Moskovskom nacionalnom centru za savremenu umetnost je primetila da se prosečna cena za umetničko delo kreće od 3000 – 5000 evra. Ovo nezaobilazno rezultira sa tri jasne istorijske posledice:

- izjednačavanje i dekonceptualizacija umetnosti (na primer, vodeći umetnici “za uvoz” su sada Oleg Kulik i “Plavi nosevi”, u čijim radovima je sadržaj sveden na nivo crtanih filmova);

- Nestajanje kritike, koja nije potrebna da bi se umetničko delo prodalo. Prema Jekaterini Dijogot (Yekaterina Dyogot), danas su poželjnije nove figure tekstopisca menadžera-promotera; ovo znači da je celokupan kitički diskurs nestao (što je rezulturalo nepostojanjem bilo kakvih seminara, okruglih stolova, otvorenih diskusija na Moskovkom Bijenalu);

- i pojava nove avangarde, koja obavezno mora nastati na marginama komercijalnog aspekta kapitalističkog društva.

Da bi se poslednja tvrdnja dalje istražila, moram naglasiti široko rasprostranjen paradoks u internacionalnoj savremenoj umetnosti, a to je da jezik avangarde stvoren istorijskom avangardom (Maljevič [Malevich], Dišan [Duchamp], Pikaso [Picasso], dadaisti, akcionisti,...) danas koriste oni koji se ne uklapaju u definiciju avangarde zbog svog mentaliteta, klasnog identiteta i životnog stila. Ipak, društvo koje se nađe na ivici provalije između realnosti i virtuelnosti, između starog i novog, ne može sebi priuštiti da ignoriše vrednosti avagarde, u okviru društvene slike između tradicije i nepoznatog. Avangarda funkcioniše kao imuni sistem društva ili pak kao njegovi nervi. Prenosi informaciju o bolu ili opasnosti, kao što nerv prenosi stimulans. Pretpostavljam da je avangarda kao takva uvek postojala u društvu XX veka, ali nije identifikovana kao takva (iako su izvesni umetnici/-ce delovali u visoko osetljivim poljima kao što su nove tehnologije, politička umetnost, itd.). U savremenoj Rusiji takođe mora da se identifikuje i da se bori za povratak dostojanstvo i sadržaj umetničke poruke (“da se ponovo stvori sintaksa i mera proze siromaha”, rečima Alana Ginzberga [Allan Ginsberg]).

U redu, ali odakle će doći?

 
Centar-Periferija: Kontradikcije i atrakcije

Geografski, vrlo je verovatno da se nova avangarda neće pojaviti u prestonici, već na periferiji. U toku poslednjih nekoliko godina se pojavilo mnogo izvanrednih mladih umetnika i umetničkih grupa iz regiona udaljenih od Moskve i Sent Petersburga: Jekaterinburg ("Kuda begut sobaki", "Zer gut"), Njižni Novgorod ("Provmyza", Nikolai Oleinikov), Izevsk ("Archeopteryx"), Kaliningrad ("Karpenko sisters“), Samara (Vladimir Logutov), Njižni Tagil ("Sistra"), Saratov, Novosibirsk, Perm,... Postoji nekoliko razloga za ovakav razvoj: aktivnosti Nacionalnih centara savremene umetnosti - NCCA (Jekaterinburg, Njižni Novgorod, Kaliningrad; direktor NCCA u Njižnom Novgorodu Ljubov Saprikina [Lyubov Saprykina] i “Provmyza” bili su izabrani ove godine da uređuju i dizajniraju ruski paviljon na Venecijanskom Bijenalu); i nepostojanje volje vodećih moskovskih kuratora da uključe ove umetnike na mapu savremene umetnosti.

Ali hajde da se fokusiramo na politiku “centra”, koji će biti, u našem slučaju, posebno Moskovski nacionalni centar za savremenu umetnost (NCCA). Osnovao ga je 1992. godine kurator Leonid Bazhanov uz finansijsku podršku Ministarstva kulture. NCCA vrlo tesno sarađuje sa Ministarstvom kulture, Vladom Moskve i sa državnom kancelarijom “ROSIZO”, koja služi kao organizacijska institucija za Moskovsko Bijenale. Ove institucije takođe donose važne odluke o osoblju; na primer, one zaposle kuratore/-ke za ruski paviljon na Venecijanskom Bijenalu. NCCA realizuje studije i projekte izložbi, delujući pod pokroviteljstvom države. Ali njegova politika, do sada, jedva da može biti nazvana konačnom: NCCA se fokusira na “osrednje” umetničke aktivnosti podržavajući vrlo širok spektar umetnika i grupa i uglavnom favorizujući “muzejske vrednosti”. U smislu problema centar-periferija, preferira da prikaže moskovske umetnike u provincijama, umesto obrnuto, da predstavi umetnike iz provincija u Moskvi. 

Ovo je razlog zbog kojeg raste značaj regionalnim NCCA. Oni uspostavljaju horizontalne veze, ne vertikalne. Oni potenciraju međusobnu direktnu komunikaciju, bez posredovanja iz Moskve. Za mene je vrlo osvežavajuće da budem pozvan na regionalni Festival urbane skulpture u Izhevsku u jesen 2004. godine i da tamo uspostavim kontakt sa mladim umetnicima/-ama iz Samare i Jekaterinburga, sa kojima organizatori festivala u Izhevsku usko sarađuju. Institucije ne igraju vodeću ulogu u ovom procesu, već posvećeni individualci, koji takođe mogu biti deo institucija, kao što su Jevgenij Umanski (Yevgeny Umansky), umetnički direktor NCCA u Kaliningradu (čija uloga uspostavljanja ose Jekaterinburg-Kaliningrad jeste izvrsna), grupa "Archeopteryx" iz Izhevska (organizatori Festivala urbane skulpture) i drugi.

Kada je nastao moskovski NCCA, po njegovom statutu je omogućeno postojanje samo četiri regionalne ispostave. Ovo je razočaravajuće, jer u međuvremenu, Novosibirsk i više drugih gradova žele NCCA u svojim okolinama takođe. Istovremeno, četiri srećna grada izvanredno razvijaju svoje centre. Tokom 2004. godine, ispostava Centra u Njižnom Novgorodu je od gradske vlade dobila u vlasništvo ogromnu istorijsku kulu. Ovo je ogroman uspeh. Umetnici/-ce i kuratori veruju da će se savremena umetnost čvrsto odupreti od država&crkva obskurnih tendencija, jednostavno načinom na koji je pozicionirana. Trijumf Njižni Novgoroda je dalje pojačan, kada je direktor NCCA, Ljubov Saprikina bila - skoro istovremeno – pozvana da bude kurator ruskog paviljona u Veneciji, te je odmah odabrala umetnika iz Njižnog Novgoroda, duet "Provmyza" (Sergej Provorov [Sergey Provorov] i Galina Miznjikova [Galina Myznikova]) da učestvuje na glavnoj izložbi. Mlada moskovska grupa “Escape” i mladi moskovski arhitekta Konstantin Larin su takođe bili pozvani.

Progresivne politike drugačije vrste se trenutno pojavljuju u Kaliningradu – na zapadnoj granici Rusije koja je sada gotovo odvojena od nacionalnog stožera. Kaliningradski NCCA je mesto gde je, na primer, objavljeno “BioMediale” - jedinstvena internacionalna publikacija posvećena kritičkom pogledu na bio- i nano-tehnologiji u umetnosti, koju je uredio kurator NCCA Dmitri Bulatov (Dmitry Bulatov). Umetnički direktor NCCA u Kaliningradu, Jevgenij Umanski je uspostavio mnoštvo veza između lokalnih umetnika/-ca i umetničkih centara u celoj zemlji, inicirao je projekte i konferencije (uglavnom sarađujući sa NCCA i sa Univerzitetom u Jekaterinburgu), i sada su on i kuratorka moskovskog NCCA Julija Gnirenko započeli sveruski projekat pod nazivom “9000” (9000 km je udaljenost između istočne i zapadne granice Rusije), koji će pozvati lokalne kuratore da formulišu neka pitanja specifična za njihov region i da pozovu lokalne umetnike/-ce da učestvuju u projektu koji je posvećen njima. Da bih dodao neka važna stanovišta i linkove ovoj temi i gore pomenutoj ideji nove avangarde, želeo bih ukratko da prodiskutujem karakteristike nove regionalne umetnosti koja se rađa. Moje mišljenje je da pripada novoj generaciji umetnika/-ca koji će biti aktivni u narednoj deceniji. Može se smatrati pojavom “izgubljene generacije” - onih koji su rođeni sredinom 1970-ih, koji su živeli vreme perestrojke i rane devedesete i tek sada počinju da vežbaju svoje glasove. Ukoliko pogledamo bliže neke od radova ovih mladih umetnika/-ca, uviđamo da oni rade u vrlo neobičnim materijalima. U mnogim slučajevima u pitanju nije rad koji prenosi jednu linearnu poruku ili koristi jednu dobro poznatu formu, kao što je to slučaj sa radovima današnjih “zvezda” umetnika/-ca. Više je u pitanju pokušaj da se uđe u misteriozne multidimenzionalne procese nama otvorene razvojem novih tehnologija i pojavom novih životnih formi. Moglo bi se reći da oni ne rade sa linearnim porukama, već sa modelima. Neki umetnici/-ce, kao što su Karpenko sestre iz Kaliningrada, čak ni ne prave svoje radove kao umetnička dela, već kao forme njihovih međusobnih reakcija na spoljašnji svet, imitirajući pri tome nove kolektivne životne forme. Grupa “Kuda psi trče” (Kuda begut sobaki) iz Jekaterinburga kreira multidisciplinarno istraživanje i modele kao što je “Digitalizacija vode”: staklena piramida je napravljena od malih koncentrično organizovanih čaša i vodeni tok od dole može da ispuni svaku čašu i da padne na levo (0) ili na desno (1). Informacije koje su dokument “izbora vode” se prenose na kompjuter koji ih potom transformiše u grafike i muziku.

 
Druga prestonica

San Petersburg je uvek smatran “drugom prestonicom” nacionalne kulturne scene, ili ga čak njegovi stanovnici nazivaju “kulturnom prestonicom”, nasuprot Moskvi koja je “politička prestonica”. U stvari, suprotstavljenost može da se opiše na sledeći način: San Petersburg insistira na “čistoti” umetnosti, dok Moskva meša estetiku sa konceptom, politikom, itd. Ovo je rezultiralo uspostavljanjem izvesne vrste umetnosti: u San Petersburgu “neoakademski” talas rođen kasnih 1980-ih godina je postigao značajan uspeh. Na primer, kao što je umetnica Nora Konjonkova (Konyonkova) rekla, “umetnici/-ce idu na otvaranja izložbi od Ermitaža do Ruskog Muzeja”. Međutim, scena San Petersburga nikada nije bila od značajnijeg uticaja u Moskvi i obično se smatra provincijalnom. U poslednje vreme se desilo nešto neočekivano: nastala je grupa u severnoj prestonici koja je vrlo jasno orijentisana ka moskovskoj konceptualnoj/političkoj sceni, umetničke novine “Šta uraditi?” (Chto delat?) koje tvrde da nastavljaju tradiciju moskovskog radikalizma. Još uvek nedostaje jasna platforma, ali postoje signali da je način na koji će se san petersburška umetnička scena razvijati nepredvidiv. Proisteći će iz ličnih angažmana i kontribucija koji nosu viđeni sociološkim pregledima.

 
Regulatorske/protivregulatorske tendencije

Priča o slučaju “Oprez, religija!” (januar 2003 – februar 2005. godine) je vrlo korisna za razumevanje kako savremena umetnost može da funkcioniše pod uslovima reakcionarne ideološke dominacije u autoritarnoj državi. Izložba “Oprez, religija!” je održana u moskovskom Andrej Saharov centru i muzeju (Moscow Andrey Sakharov Center and Museum) – izrazito politički angažovanom prostoru koji se borio protiv Čečenskog rata i koji sledi agendu ljudski prava. Centar nije uobičajeno mesto za okupljanja savremene umetnosti, iako se ponekad ovakvi događaji i izložbe održavaju tamo. Izložba “Oprez, religija!” je pozvala više umetnika/-ca, mladih i neafirmisanih, zajedno sa onim već afirmisanim. Izložba je posvećena rastućem prisustvu pravoslavne crkve u našim svakodnevnim životima i njenim društvenim intervencijama kao što je školski udžbenik koji propagira kreacionističku teoriju, javno izražavanje religijske netrpeljivosti, itd. Moram primetiti da umetnički radovi na izložbi nisu bili takođe ni malo tolerantni i neki vernici su ih smatrali uvredljivim. Dva dana nakon otvaranja izložbe, grupa osoba iz pravoslavne crkve je došla da vandalizuje i uništi izložbu. Uhapšeni su na licu mesta, ali usled nedostatka apela od strane umetnika, svi su pušteni i sudski postupak je pokrenut protiv direktora Saharov Centra, Jurija Samodurova (Yuri Samodurov), kuratorke Ljudmile Vasilovskaje (Lyudmila Vassilovskaya) i jedne od umetnika/-ca Ane Alčuk (Anna Alchuk), koja je optužena za pomoć organizaciji izložbe. Optuženi su za “povredu religioznih osećanja”. Sudska saslušanja su trajala više od šest meseci i praćena su mnogim publikacijama i diskusijama i na taj način je postalo jasno da umetnička zajednica uglavnom više voli da ostane po strani od direktnog angažmana. Iako je kraj suđenja koincidirao Prvom Moskovskom Bijenalu, nije bilo znaka solidarnosti prema optuženima (dok je suprotna strana bila ujedinjena). Konačna odluka je bila manje teška nego kazna koju su tražili državni tužioci: kazna od 100 000 rubalja (oko 3000 evra) svakom administratoru Saharov Centra i odbacivanje optužnice protiv Ane Alčuk.

Ovaj slučaj je pokazao da se umetnička zajednica plaši pravne intervencije. Za veći deo zajednice, sudski proces je bio pretnja koja je poticala od najreakcionarnijih društvenih snaga – države, policije i crkve. Takođe, to se smatralo pretnjom vodećim kuratorima, koji su primetili da oni koji su se pojavili na sudu nisu bili umetnici/-ce, već kuratori. Slične pretnje i strahovi su prisutni svugde, naročito u regionalnim centrima kao u Jekaterinburgu, gde imaju veliku i agresivnu pravoslavnu crkvenu zajednicu.

Ukoliko uzmemo u obzir samo ovakav razvoj događaja, prognoze za budućnost bi morale biti potpuno pesimistične. Mogli bismo pretpostaviti dalje jačanje kulturnih politika, komercijalizacije, itd. Niko ne može predvideti šta može da se desi u budućnosti, posebno pod uslovima koji su nebalansirani, nestabilni, nelinearni; i kao što je Ilija Prigogin (Ilya Prigogin) ukazao, postoje jaki izgledi za nestabilnost.

Međutim, takođe je vrlo moguće da će se desiti društvene promene. Postoje čak neki pokazatelji da se  krucijalne promene mogu desiti u vrlo bliskoj budućnosti. Ukoliko se to desi, politička opcija koja će zameniti sadašnju neće biti idealna, naravno, ali bez sumnje će ovo društvo postati mnogo slobodnije i otvorenije. I postoji nekoliko tendencija za koje očekujem da će procvetati pod ovim novim uslovima.

Na konceptualnom nivou, mislim, ne samo da treba da se desi aproprijacija zapadnjačkih ideja (koncepata “javnog domena”, “umrežavanja”, “umetnosti&aktivizma”, itd.), već i da se ponovo promisli sovjetsko nasleđe. Ako, kao što Boris Buden tvrdi, nema mesta za levičarske ideje u savremenoj Istočnoj Evropi – jer sada može da funkcioniše jedino kao “još jedan uvozni trend” - onda ruska levica mora da pronađe svoju ideju levice iznova.

Ovakvo razumevanje je neophodno zakopano duboko ispod površine naše stvarnosti, ali će omogućiti ekstreman stimulans. Još uvek ne razumemo kakvo nasleđe bogate konceptualne raznolikosti nam je komunizam ostavio i nova generacija intelektualaca upravo počinje da ga istražuje. Na primer, sovjetska naučna fantastika 1960-ih godina je demonstrirala neke potpuno nove pristupe budućem modelovanju, tehnološkom razvoju, utopijanizmu (Jefremov [Yefremov]), braća Strugatski [Strugatsky], itd.); umetnost je formulisala nova razumevanja “javne sfere” i “umetnik-društvo” inter-relacije (Ejzinštajn [Eisenstein]; Jevtušenko [Yevtushenko]; umetnički magazini 1960-ih; ili socijalistička umetnost u drugim zemljama, kao što su Sikuerosi u Meksiku); antikapitalistička kritika 1920-ih (Majakovski, konstruktivisti) je još uvek značajna kao što je to slučaj sa feminističkom perspektivom Aleksandre Kolontaji (Alexandra Collontay), itd. Mislim da će se novi tip nepostmodernističkog intelektualca roditi, koji će slobodno baratati i Istokom i Zapadom, savremenim i istorijskim doktrinama, rekombinujući i sintetišući ih. Ovo bi moglo potencijalno da ubrza dalje društvene promene. I pretpostavljam, u smislu ovih promena, pozitivni trendovi koje sam ukratko pomenuo će poprimiti mnogo snažniji razvoj. Svest o informacijskim tokovima, horizontalno umrežavanje, institucije civilnog društva, javna sfera će rasti i uključiti sve više i više koncentričnih krugova u društvu. Za umetnost će ovo značiti produbljivanje i sofistikaciju, i možda – paradoksalno – konačno, stvaranje autonomne teoritorije za umetnost.

 
Zaključak

Oduvek je postojala prepoznatljiva desinhronizacija u tempu pojedinačnog razvoja Rusije i globalne ekonomije. Ruski mislioci su posvetili mnoštvo knjiga ovom jazu koji je rezultirao potrebom da se sustigne globalni razvoj, ili modernizaciji (jedna od najznačajnijih ovakvih knjiga je “Periferno carstvo” Borisa Kagarlitskog). Industrijska modernizacija je postignuta tokom 1930-ih godina pod Staljinom i zemlja je platila visoku cenu za to. Kao što Manuel Kastels (Manuel Castells) ističe u knjizi “Informacijsko doba”, Sovjetski savez je započeo sa svojim kolapsom tokom 1970-ih, kada se vladajuća elita pokazala nesposobnom da rekonstruiše ekonomiju da bi mogla da se takmiči sa brzo rastućom zapadnjačkom informacijskom ekonomijom. Ruska “informacijska modernizacija” je sada u toku i goruće pitanje je ko će je voditi i kako. U smislu ovakve modernizacije, savremena umetnost može biti korisna alatka ili “agent promene”, kako bi je Konrad Beker (Konrad Becker) nazvao.

U postojećim okolnostima, u sociološkim trendovima savremenu umetnost bi trebalo opisati kao: integraciju sa Zapadom; profesionalizaciju; komercijalizaciju. Međutim, takođe postoje i suprotni trendovi, koje ja okupljam pod nazivom “nova avangarda”. U slučaju krucijalnih društvenih promena, ovo poslednje će zameniti bivši i dati prednost novim razvojima.

U oba scenarija, ipak, savremena umetnost može igrati značajnu ulogu u uspostavljanju civilnog društva i pri funkcionisanju kao posrednik između intelektualaca i javnosti. Bez obzira kako umetnik/-ca deluje, oni prezentuju kosmopolitsku, razumnu politiku kao protivotrov pukoj reakciji.

 
Ovaj tekst je objavljen pod “Creative Commons” licencom:
Attribution-NonCommercial-ShareAlike 2.5, http://creativecommons.org/licenses/by-nc-sa/2.5/

 
Značajni linkovi:
- NCCA Moskva: http://www.ncca.ru/
- NCCA Kaliningrad: http://www.ncca-kaliningrad.ru/
- "Oprez, religija!" slučaj – press i dokumentacija:
http://www.sakharov-center.ru/exhibitionhall/religion.files/hall_exhibitions_religion4.htm
- Artinfo.ru –glavni izvor vesti o savremenoj umetnosti u Rusiji: http://artinfo.ru
- 51. Venecijansko Bijenale, Ruski paviljon: http://labiennale.ru/ru/
- 1. Moskovsko Bijenale: http://www.moscowbiennale.ru/ru/