Godina 2005. bi se mogla ispostaviti kao krucijalna tačka prekretnica za razvoj norveških i nordijskih umetničkih scena ka 2015. godini. Ne samo da Norveška u ovom trenutku slavi stogodišnjicu svoje državnosti, već je politička desnica od starta kritikovala da sadrži previše nacionalnog samokriticizma i premalo zabave i proslava. Tokom poslednje tri godine nekoliko papira i strategijskih planova o funkcionisanju i razvoju umetničke scene je kreirano i primenjeno. Konture vrlo različitih umetničkih politika (i socijalnih politika) se pojavljuju na horizontu sa Belim papirom broj 48., “Kulturna politika ka 2014. godini” i Strategijom za norvešku saradnju sa južnim zemljama na polju kulture i sporta1 Ministarstva spoljnih poslova koja predvodi: sistematska privatizacija ostataka socijal-demokratije, dok se Norveška internacionalno predstavlja kao nacija koja vodi brigu o životnoj sredini i kampanjama za mir zajedno sa kulturom kao važnim sastojkom. Nigde se ne spominje činjenica da je Norveška pomagala američki rat u Avganistanu svojim specijalnim jedinicima i da ulaže svoje prihode od nafte u farme riba u Čileu koje su opasne po životnu sredinu. Od 2003. godine, Norveška je imala status jedne od najinovativnijih zemalja u Evropi. Posledice do 2015. godine mogu biti sledeće:

- Ulaganje državnih dotacija u umetnost više nego ikada. Fondovi se upotrebljavaju u mnogo višem stepenu kroz Forum za kulturu i biznis, kroz projekte koji su direktno inicirani političkim interesima i koji su privremeni, kao i kroz pomoć stranim zemljama južne hemisfere. Indirektno, država podržava komercijalne kompanije kroz podršku kulturnoj razmeni koja je povezana sa većim razvojnim projektima u zemljama trećeg sveta i kroz internordijsku saradnju Nordijske kreativne alijanse, forum kulturne razmene baziran na biznisu. Razlike između komercijalnih i idealnih fondacija više nisu jasne.

- Princip držanja na distanci je postao problem sa dvostrukom oštricom za institucije i umetnike/-ce, jer paradoksalno nezavisnost je ponuđena u zamenu za poslušnost naređenjima. Pre nego da pusti svoje institucije, država je rešena da ih upotrebi instrumentalizacijom. U skladu sa značajnim promenama u prioritetima države i u porastu mera efikasnosti u javnom sektoru, sektor kulture se mora pomiriti sa menadžmentom zasnovanom na ciljevima. Menadžment zasnovan na ciljevima je postao prirodna stvar: država daje podršku i očekuje efekte na društvo za uzvrat. Rezultat je fundamentalna polarizacija umetničkog polja. Rastući politički interes sledi kao potreba da se umetničke institucije zaštite od rastuće birokratije, kao da ne postoji izbor ne postati politički angažovan.
- Sistemi finansijske podrške su vođeni u najvećoj meri nasumice i na političkim/administrativnim osnovama, na račun oslabljenog norveškog identiteta i pogoršanog sistema razmena u polju umentosti u nordijskim zemljama, što je praćeno zatvaranjem Nordijskog Instituta za savremenu umetnost (NIFCA) 2006. godine odlukom Nordijskog odbora ministara. Velike nacionalne institucije su “progutale” veći deo inter-nordijskih dotacija jer su identifikovani entiteti u političkom sistemu.

- Kako su nacionalne institucije ujedinjene pod većim telom i delom privatizovane u fondacije, one se takmiče sa manjim organizacijama i umetnicima/-cama iz umetničkih kolektiva za dostupne izvore finansiranja.

- Outsourcing projekti (izmeštanja u vidu ispostava u druge zemlje) i značajna upotreba eksternih kuratora/-ki u nacionalnim umetničkim institucijama proširuje jaz između umetnika/-ca i institucije. Kako su uloge nejasne, odgovornost za finansiranje i plaćanje umetnika/-ca je fragmentirano. Honorar za izlaganje, honorar koji su sve institucije finansirane iz javnih fondova obavezne da plate umetnicima/-ama, što je Umetnička unija izborila seamdesetih godina, mnogo je češće zanemarivano jer institucije sebe ne smatraju odgovornim akterima već pre onima koji samo pružaju usluge. Kao posledica, identiteti muzeja/galerija su takođe nejasni. 

- Konflikti u kulturi koji su ranije debatovani u izvesnoj meri, u javnoj sferi su skriveni u interdisciplinarnim komitetima i kao posledica toga javlja se nedostatak diskusije u široj perspektivi.

- Stanje umetnika/-ca koji odbiju da postanu deo ekonomije zabave je pogoršano, jer se fondovi za nezavisne projekte smanjuju. Ovo u mnogo čemu otežava slobodnim grupama i umetnicima/-ama da prežive u jednoj od najskupljih zemalja sveta. Ali, uloga umetnika/-ca postaje još interesantnija od proizvoda u poslovnom svetu i za kulturne politike, jer je umrežavanje na ličnom nivou nova strategija za zvanične kulturne politike internacionalno. Ovo bi moglo otvoriti nove mogućnosti, kao i opasnosti.

- Norveška još uvek nije deo Evropske unije. Ali je deo Šengenskog sporazuma.2

 
Rastuća birokratija

Nezavisne umetničke institucije koje su ranije bile u bliskoj vezi sa političkom birokratijom su sada okrenute ka privatnim fondovima sa savetima direktora koje je Ministarstvo odabralo, i povezane su u veća tela što je pre zasnovano na geografskoj lokaciji nego na umetničkoj disciplini. Ideal, merilo za selekciju članova saveta je nezainteresovanost. Umetnički profesionalci/-ke (umetnici/-e, istoričari/-ke umetnosti, kritičari/-ke) su na taj način isključeni/-e iz saveta direktora, dok ta mesta zauzimaju predstavnici drugih ministarstava, poslovnog sektora i profesionalni članovi saveta.3 Sa druge strane, ovo ne daje radnicima u kulturi ulaz u savet Statoil-a, na primer ili u kompaniju za nekretnine Entra koju je osnovala država. 

U nekoliko tekstova, Knut Olaf Amas (Knut Olav Åmås), urednik periodike Samtiden, ističe kako se osobe odane Ministarstvu nagrađuju centralnim pozicijama. U komentaru “Nove strukture moći u kulturi Norveške”,4 on ukazuje kako današnje kulturne politike formira administracija koja neprestano ojačava. Amas ističe da su restruktuiranje i ujedinjavanje važni ministarski instrumenti kada su fondovi raštrkani. Ovo povećava potrebu za istraživanjem promena moći u sektoru kulture. Pre nego sagledavati problem koncentracijom moći, Ministarstvo ga aktivno kultiviše.

Primeri relativnog odsustva angažmana države mogu se pronaći u dve različite norveške institucije: Nacionalni muzej umetnosti, arhitekture i dizajna (NFK) i Nacionalna akademija umetnosti Oslo (KHiO). Nacionalni muzej je osnovan kao privatna fondacija 2001. godine prisjedinjenjem pet tada zasebnih umetničkih muzeja i institucija.5 Dok je muzej još uvek finansiran od strane države, savet direktora ga vodi, zajedno sa biznismenom Kristian Bjelandom (Christian Bjelland) kao predsedavajućim odbora.

KHiO, koji sada nudi obrazovanje u pozorištu, baletu, vizuelnim umetnostima i dizajnu, je prešla put od razdvojenih upravnih tela za svaku disciplinu do sistema vrhovnog upravnog tela, koje vodi direktor zaposlen odlukom Ministarstva. U oba slučaja Ministarstvo zapošljava savet direktora. Ovo znači da odbori sve više donose odluke koje je ranije donosilo Ministarstvo u saradnji sa različitim umetničkim disciplinama. Dakle, oni koji donose odluke su se približili institucijama, dok je uticaj umetničkih disciplina redukovan jer više nemaju svoje predstavnike u savetima. Primeri kao što su navedeni svedoče fragmentiranju statusa disciplina nasuprot svemogućoj administraciji. Oni takođe pričaju priču o rastućoj proletarizaciji među profesionalnim zaposlenima, koji postaju predmet sumnje u sistemu. Široko rasprostranjena praksa umetničkih institucija koje angažuju profesionalno zaposlene preko kompanije “lovca na glave” pod imenom Orjase (Ørjasæ) vodi ka dedemokratizaciji procesa koji su prethodno bili otvoreni za diskusiju pre nego što se donese odluka. U Norveškoj, fondacije, ukoliko ih država podržava ili ne, su izuzete iz “Zakona o publicitetu”6 (offentlighetsloven), iz zakona koji je punopravan u svim državnim administracijama. Institucije kao NMK mogu prema tome odlučiti koje od dokumenata slučaja da objave u javnosti ili da ih ne objave. Institucije stvaraju atraktivnu fasadu prema većoj publici, dok transparentnost nedostaje u fundamentalnim oblastima.

U Norveškoj, ne postoji tradicija u obrazovnim institucijama u umetničkom polju, da bi umetnici sebe jasno definisali u pravcu političkih ili radikalnih stanovišta. Ideja bilo kakvog radikalizma se pre ne uzima za ozbiljno kao deo umetnički inherentne kritičke pozicije. Prema tome, umetničko obrazovanje je posebno ranjivo na nove politike. Relativno odsustvo angažmana države, koje je sjedinitelj KHiO zapravo prouzrokovao, moglo bi se iskoristiti kao pritisak na obrazovne institucije da postanu više samokritične i orijentisane na subjekt, kao i otvoreno angažovane u generalne promene u društvu. Umesto da se umetnička praksa misli kroz istraživanje i kreiranje studija kao što su “Kritičke studije u Malmeu”, na primer, dešava se suprotno, kao u slučaju KHiO koja je započela saradnju sa privatnom poslovnom akademijom BI da bi obrazovala naše buduće vođe.  

 
Od kulturnog života do poslovanja u kulturi – projekat disciplinovanja

Beli papir broj 48., “Kulturna politika ka 2014. godini” je predstavila Bondevikova administracija 2003. godine (koja se sastoji od Konzervativne partije, Liberalne partije i Hrišćansko-demokratske partije koja drži mesto premijera). Uglavnom, izveštaj deluje kao inventar svega što Norveška ima da ponudi na polju umetnosti i kulture i u okviru manje-više sličnih industrija kao što su turizam, ishrana, agrikultura i muzeji, s akcentom na filmskoj i muzičkoj industriji i izvesnim shemama dotacija. Sociolog Dag Solhjel opisuje promenu na ovaj način: “Beli papir ne poseduje samokritiku kada su u pitanju moguće negativne posledice rastuće nacionalne centralne administracije u umetničkim i kulturnim politikama. Demokratski, decentralni, popularan i kulturno otvoreni aspekti proslavljenog prvog belog papira o kulturi u sedamdesetim godinama čini se da su potpuno nestali.”7

Iako beli papir ne sadrži predloge, određuje pravce budućim kulturnim politikama. Među ostalima, jasniju političku kontrolu Umetničkog saveta i pojednostavljenje državnog sistema finansiranja više ka interdisciplinarnim komitetima. Ovakav razvoj će otežati umetničkim grupama i pojedincima da dobiju podršku za projekte van politički prioritetnih polja. Takođe preti manjim institucijama u vezi sa mogućnošću da se suprotstave kao kritičke opozitne javne sfere, kao da su one potpuno zavisne od pomoći da bi preživele na profesionalnom nivou.

Zasnovano na ovom belom papiru, Parlament je izglasao da potražuje beli papir koji je zasnovan na odnosu umetnosti, kulture i biznisa. Beli papir br.22, “Kultura i biznis” je objavljen u martu 2005. godine. Koncipiran je tako da daje temeljnu perspektivu odnosa između kulture, biznisa i društva, gde je cilj dati sektoru kulture veću ulogu u nečemu što se zove inovacioni sistem orijentisan ka budućnosti. Zato što ima doseg kao i njegov prethodnik i zato što nedostaje bilo kakva sugestija akcije, on zapravo govori vrlo malo. Treba da se tumači po onome što ne govori i ono što zapravo čini: redefiniše kulturni život u kulturni biznis.

U belom papiru, kulturni biznis je opisan na sledeći način: “biznis koji proizvodi proizvode gde su komunikacijski aspekti primarni. Izbor biznisa kao koncepta je napravljen u korelaciji sa fokusom na kulturnu produkciju u perspektivi biznisa i delimično, jer se studija primarno obraća privatnim preduzećima koja prodaju produkte kulture kao robu na privatnom tržištu.”8

Sumnjam da izveštaj zapravo ima potpuno drugačiju funkciju. Po mom mišljenju, to je jedan instrument kojim se umetničkim institucijama daje vodič kako da se prilagode putanjama budućnosti koje beli papir crta: kulturna Norveška koja stvara nove poslove i podstiče rast u poslovanju i nacionalnom identitetu. Osnovna poruka: u budućnosti, država neće u potpunosti finansirati kulturne inicijative i nagrađivaće one koje delimično finansiraju svoje projekte iz privatnih fondova. Beli papir br. 22 je prvi i vodeći dokument disciplinovanja. 

Beli papir ohrabruje biznis i umetnost da se susretnu već u toku umetničkog obrazovanja i sugeriše da se naročito umetnici u vizuelnim umetnostima ne opiru privatnom kapitalu, ali da se na svu sreću ovo menja.

Akademija za privatno poslovanje BI je pokrenulo obrazovni program u Menadžmentu u kulturi i 2004. godine, KHiO je započeo saradnju da bi proširilo obrazovanje u sjedinjenu master titulu u Menadžmentu u kulturi. Saradnja je ozvaničena tokom jeseni 2005. godine u okviru seminara koji je nosio naziv Umetnost + kapital. Crossover ekspertiza.

Seminar je održan u prostorijama KHiO i previsoke naplate za učestvovanje (490 evra za jednodnevni seminar) su držale sve moguće zainteresovane umetnike/-ce i studente/-kinje vrlo daleko od predavanja kao što je “Obrazovanje za novo tržište”. Na ovaj način je situacija koja bi mogla voditi ka konfliktu izbegnuta, ali je stvarna razmena takođe izbegnuta. Upravo ovo ilustruje privatne interese u umetnosti posebno kao nešto privatno. Gledati na umetnost kao na zajednički prostor za promišljanje je od manjeg interesa za poslovni svet. Iskustvo umetnosti se smatra ekskluzivnom privilegijom pre nego pravom. Jasno je da ako jedna umetnička praksa želi da bude uključena u društvo, mora da se odnosi prema i da na neki način učestvuje u postojećim sistemima moći i razmena. Sastanci kao ovaj ovde opisan mogu poslužiti kao otvaranje ka daljim studijama retorike i mehanizama komercijalnih tržišta, na primer, i kritičke umetničke prakse mogu uticati na neke mikrostrukture postavljanjem teških pitanja. Pitanje tada je kako i ko može da stvori ove tačke susreta i na koji način se to najbolje može uraditi? Do sada komecijalno tržište i umetnički život su imali obostranu prednost izvesne distance i dalje razlikovanje je potrebno da bi se stvorilo pre preispitujuća nego afirmativna razmena. Na web sajtu Foruma za kulturu i biznis kao i u državnim izveštajima, očigledno je da sve više i više umetnik/-ca lično postaje interesantan/-na nego njegov/njen proizvod i jasno je da se umetnici/-ce smatraju sredstvima komunikacije u službi dobroga. Predavanja kao prethodno pomenuto podražavaju ono što poslovni svet želi da čuje. Ili je to samo ono što mi mislimo da oni žele? Tokom devedesetih, Norveška je vodila nekoliko eksperimenata i pilot projekata da bi testirala saradnju između kulture i biznisa.9  Forum za kulturu i biznis je osnovan 2001. godine i inspirisan je institucijom Umetnost i biznis u Velikoj Britaniji. Forum finansira država. Ekvivalenti Forumu su osnovani u Danskoj i Švedskoj.10 Zajedno ove tri organizacije čine ujedinjeno nordijsko partnerstvo pod krovom Nordijske kreativne alijanse osnovane 2004. godine i ekonomski podržane od strane Nordijskog centra za inovacije, koji je opet pod pokroviteljstvom Nordijskog saveta i Nordijskog saveta ministara. Očekuje se dalji razvoj ove saradnje.

 
Exit NIFCA

Otprilike u vreme konsolidacije nordijskog partnerstva između kulture i biznisa, objavljena je studija o nordijskoj saradnji u kulturi, koji je napisala finska direktorica An Sandelin (Ann Sandelin)11 i koju je zahtevalo Ministarstvo kulture u Nordijskom savetu ministara (MR-K). Presuda je nemilosrdna: saradnja u kulturi je opisana kao birokratska i loše prodavana uz malo političkog simboličkog efekta. Rešenje je ugasiti Nordijski Institut za savremenu umetnost (NIFCA) i njene sestrinske organizacije i preneti njihove fondove agencijama koje su direktno pod jurisdikcijom Nordijskog saveta ministara. Izveštaj radne grupe koju je uposlio MR-K nakon studije Sandelinove je napisan u blažem modu izražavanja, ali su posledice iste. Izveštaj tvrdi sledeće: “Trenutna struktura bazirana na sektorima delimično će biti zamenjena privremenim programima. Programi će imati teme, cilj, budžet i vremenski okvir koji određuje MR-K. Da bi pomogao administraciju i generaciju ideja, MR-K bi moglo uposliti grupe eksperata koji bi funkcionisali kao “duge ruke” programa (organi kontrole). Grupe se uvek angažuju na određeni vremenski period.”12

Bazirano na studiji Sandelinove, esejistkinja Siri Elizabet Siger (Siri Elisabeth Siger) pravi paralelu prema ovoj situaciji pre osnivanja Kancelarije za savremenu umetnost (OCA) u Norveškoj 2001. godine: “Ovo u mnogo čemu izgleda kao bivša struktura Ministarstva spoljnih poslova sa promenljivim savetodavnim komitetom eksperata kojem nedotaje bilo kakva forma autoriteta donošenja odluka. Umetnici/-ce su iskusili ovo kroz siromašan protok informacija, diskontinuitet i jaku konfuziju koga da konsultuju, kada su krajnji rokovi za apliciranje, itd. Osim toga, strukturu snažno karakteriše diplomatski načini razmišljanja i organizovanja. Premeštanjem odgovornosti iz Ministarstva u profesionalnu zajednicu, mnogo problema je rešeno.”13

Pitanje o nordijskoj saradnji u kulturi je ovo: U čijem interesu će delovati? Danska organizacija Mladi umetnički radnici (UKK) je jedna od prvih koja je protestovala.14 Kao odgovor zvaničnom izveštaju, frakcija koja uključuje predstavnike različitih Umetničkih saveta u nordijskoj saradnji i u trgovačkim unijama u Danskoj je napisala izveštaj “Nova struktura za nordijsku saradnju u kulturi”. Izveštaj namerava da se pridruži “glavnim zahtevima u predlozima MR-K za novom strukturom”, dok istovremeno pokušava da održi autonomiju saveta zasebnih umetničkih disciplina i da im omogući izvestan stepen nezavisnosti. Alternativni predlog takođe govori o značaju prikupljanja znanja. Nordijski umetnički savet održava interdisciplinarne funkcije sa predstavnicima svih pojedinačnih organa, gde god se donose odluke koje utiču na različite discipline u organima ovih disciplina, koji mogu da nose poznate imena poput NIFCA.

Podstiču se moć i distribucija fondova i na njih se gleda kao na konferencijski sto pre nego na piramidalnu hijerarhiju (po Asi Sonjasdoter [Åsa Sonjasdotter]) i dok će hijerarhija postojati za spoljne svrhe, odluke će se donositi nakon kolektivnih pregovora i diskusija projekta. Akcije i pozicije institucija nisu ostavljene samo na odluci pojedinaca, već različite discipline imaju dovoljno slobode na raspolaganju da bi mogle da donose sopstvene odluke sa kvalitativnim opravdanjem.

 
Drugi putevi:

Pitanje je ko će definisati otvoreni prostor umetnosti i kako će nezavisnost umetničkih institucija biti odbranjena dok se brani otvorena i radikalna umetnička praksa koja povezuje zajednice van umetničkog prostora. Na mnoge načine umetnički prostor može biti zajednička tačka susreta, centar aktivnosti gde je povezano više interesnih grupa. Nove paralele i nove definicije koje ne mogu da se pomešaju sa konceptom baziranom na biznisu i na birokratskoj umetnosti, moraju da se razviju. Ovo je i jezičko i organizacijsko pitanje. Da li je potrebno da se kolektivi formiraju jasnije van tradicionalnih sistema, ili da se preuzmu postojeće strukture? U Norveškoj, osnivanje Kancelarije sa savremenu umetnost (OCA) 2001. godine je sprečilo narastajući nacionalizam i istovremeno je omogućilo otvaranje ka internacionalnim umetničkim praksama. Institucije koje rade bez gelerijskog prostora igraju značajnu ulogu u pozivanju umetnika/-ca i istraživača/-ca zainteresovanih za istraživanje izvesnih struktura, fenomena ili kolekcija u specifičnim regionima. Pre nego samo održavati umetničke studije, oni mogu da imaju značajnu ulogu u stvaranju istraživačkih laboratorija (da upotrebim iscrpljenu metaforu) ili da funkcionišu kao mali univerziteti. Bele papire bi trebalo nadalje ispitati da bi se pronašli načini njihove upotrebe. Jedna strategija bi mogla da bude videti ih kao korisne alatke koje otvaraju mogućnosti drugačije od njihovih prvobitnih namera. Konformistička Norveška se budi u zori političke svesti, ali kao i sve partije uključujući Socijalističku partiju (SV)15 i uz izuzetak Partije progresa, okupljaju se u centru politike, tako da bi okretanje ka političarima bilo uzaludno. Politički rad tradicionalno pripada moćnim sindikatima. Sindikati imaju moć i kapital da započnu alternativne studije vođene različitim grupama društva da bi dali realniju sliku umetničkog polja i ekonomske situacije umetnika/-ca, da bi se kreirala zajednička osnova referenci za dalje ciljeve koji treba da se postave. Lično, volela bih da vidim da se ovo desi, ali samo kao izveštaj koji dolazi iz samog polja, vođen umetnicima/-ama i istraživačima. Pitanje je da li tradicionalni sindikati mogu da deluju dovoljno brzo i da li su sposobni za izgradnju dugotrajnih strategija, ili da li nove alijanse i grupe za vršenje pritiska mogu biti sagrađene. Ukoliko je poslednje slučaj, kolektivi koji produkuju znanje i koji deluju van nacionalnih granica je put kojim treba ići. Konflikt između samoorganizovanih strategija i preuzimanja institucija zahteva dalju raspravu. U Danskoj i Švedskoj osnivanje UKK i IKK16 ujedinjuje profesionalne umetničke radnike nezavisne od statusa i ciljeva da rade za umetnički svet i ne samo za prava umetnika. Studenti u KHiO organizuju konferencije koje se protive ovoj strategiji i trenutno osnivaju novu studentsku uniju17 sa regulacijama baziranim na onim iz danskog UKK18 i norveškog UKS, da bi omogućili borbu za vrednosti od nestajanja kada sledeća grupa umetnika/-ca preuzme vođstvo. Njihov projekat funkcioniše kao paralelna situacija koja osigurava informacije studentima.

 
Izvori:

- Kancelarija za savremenu umetnost, godišnji izveštaj 2003/2004 (Office for Contemporary Art, Annual report 2003/2004)
- “Umetnikov najbolji prijatelj – evaluacija Kancelarije za savremenu umetnost“ (Odd Are Berkaak: "Kunstnerens beste venn" – en evaluering av Office for Contemporary Art), 2004.
- Beli papir no. 48 (2002-2003), “Kulturne politike ka 2014. godini“ ("Kulturpolitikk fram mot 2014")
- Beli papir no. 22, “Kultura i biznis“ ("Kultur og næring"), 2004.
- NIFCA/Nordijski savet ministara (The Nordic Council of Ministers):
- Dokument 21: Izveštaj radne grupe (Arbeidsgruppens rapport), 4. jun 2005.
- Dokument 21: Predlog radne grupe (Arbeidsgruppens forslag), 3. jun 2005.
- Forum kulture i biznisa, godišnji izveštaj 2004 (Forum for kultur og næringsliv, Årsberetning 2004)
- Strategija nordijske saradnje sa južnim zemljama na teme kulture i sporta, (Strategi for Norges kultur- og idrettsamarbeid med land i sør), strateški dokument Ministarstva spoljnih poslova, prezentovan od strane Ministra za internacionalni razvoj, Hilde Frafjord Jonsona.

http://www.nifca.org
http://www.kulturognaringsliv.org
http://kultur-naringsliv.se
http://www.nordicinnovation.net/
http://ukk.dk/brev_nifca.html

Razgovor sa:
Stian Grogard (Stian Grøgaard), filozof.
Asa Sonjasdoter (Åsa Sonjasdotter), predsednica saveta, NIFCA.

Tekst je obavljen pod Creative Commons licencom:
Attribution-NonCommercial-NoDerivs 2.5, http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/2.5/